Jedna od definicija ekonomike agrara glasi:
“Ekonomika agrara značajno prevazilazi granice kapije poljoprivrednog gazdinstva i uključuje mnogobrojne aktivnosti prerade, distribucije i potrošnje hrane”.
Ekonomičnost i profit su osnovni motivi proizvodnje i uvek su prisutni u fabrikama, na farmama i na individualnom gazdinstvu. Poljoprivreda je istovremeno i biznis i način života.
Modernu poljoprivredu čini nekoliko sektora vezanih za proizvodnju i distribuciju poljoprivredno-prehrambenih proizvoda:
predfarmerski sektor, primarna proizvodnja, proizvođački sektor i uslužni sektor. Primarna poljoprivredna proizvodnja se stvara u štali i na livadi i osnovni je izvor ponude.
Našoj poljoprivredi je oduvek bio veliki problem neravnopravni odnos cene poljoprivrednih proizvoda i procesa proizvodnje. Baš zbog takve nepodudarnosti ova dva elementa, ali i sezonskog karaktera poljoprivredne proizvodnje i sporijeg obrta kapitala, treba iskoristiti dobra iskustva drugih, kako u okruženju tako iz vascele Evrope. Zato je dobro saznavati što više, o modernim tehnologijama, o metodama rada na farmi, o zemljištu, klimi, ekonomiji, gorivu i sve to primeniti na farmama i gazdinstvima u Srbiji.
Jedna takva dobra stvar su i biogoriva. Evo nekih osobina, prednosti i razloga zašto koristiti biogoriva.
Biogorivo – dobra zarada
Biomasa je biološki razgradiv dеo proizvoda, otpada i ostataka biološkog porekla iz poljoprivrede, šumarstva i sličnih delatnosti. Tu se podrazumeva i ribarstvo i biološko razgradiv deo industrijskog i komunalnog otpada.
Kako dobijamo biomasu iz poljoprivrednih proizvoda?
Korišćenjem energetskih ratarskih kultura, zatim korišćenjem ostataka biljaka nakon žetve ili povrtarstva, iz stajskog đubriva, od grančica preostalih nakon redovnog održavanja višegodišnjih orezivanja. Potencijalni izvori biomase iz prehrambeno-prerađivačke industrije, između ostalog, uključuju i proizvodnju vina i žestokih pića, preradu voća, proizvodnju šećera, klaonice, preradu žita, proizvodnju ulja, ali i otpad od prerade drva i proizvoda od drveta i plute, od proizvodnje nameštaja od slame i pruća.
Razvoj biogoriva se odvijao postupno i postoji 3 generacije ovih goriva:
1) Prva generacija biogoriva sadrži: šećer, skrob, biljno ulje i životinjske masti.
• Bioetanol nastaje od žitarica kao što su pšenica i ječam, u Brazilu se dobija uglavnom iz šećerne trske, a u Americi iz kukuruza. Neki današnji automobili koriste mešavinu 15% bioetanola i ostatka benzina, dok se oko 15% brazilskih vozila kreće na čisti etanol.
• Metanol nastaje od sirovina s visokim procentom celuloze (od drveta i ostataka iz poljoprivrede)
• Biodizel je biorazgradivo gorivo za motorna vozila i dobija se iz uljane repice ili recikliranog otpadnog jestivog ulja. Sirovine biodizela su masti životinjskog porekla, biljna ulja, soja, suncokret, palmino ulje, alge. Biodizel je najčešće biogorivo u Evropi.
• Biogas je gorivo nastalo fermentacijom organskih elemenata, uključujući tu đubrivo, kanalizacijski mulj, komunalni otpad ili bilo koji drugi biorazgradivi otpad. On se može koristiti za proizvodnju toplotne energije za potrebe same farme, za proizvodnju električne energije uopšte ili kao zamena za lož ulje.
Pročitajte priću Paulovnija – drvo za bio gorivo,
ili pogledajte video prilog sa sajta Agromedie,
2) Biogoriva druge generacije se dobijaju iz „održivih“ sirovina, preradom šumskog i poljoprivrednog otpada. Održivost u stvari označava povoljan uticaj na bioraznolikost i smanjenje CO2. Tu spadaju:
- biodimetileten koji nastaje iz čistog metanola
- biohidrogen koji ne uzrokuje emisiju gasova staklene bašte pri sagorevanju i oslobađa energiju pa se lako pretvara u električnu energiju pomoću ćelija za gorivo. Pravi se od određenih enzima, i fotosintetičkih mikroorganizama
- u proizvodnji celuloznog etanola se koriste delovi nekih biljaka koji se ne mogu koristiti u ishrani (celuloza tj. drvenasti deo biljke). Celuloze ima u velikim količinama, mada je nekad teško skladištiti je (piljevina, kora citrusnog voća …). Tehnički je veoma zahtevna proizvodnja ovog gasa.
3) Biogoriva treće generacije se proizvode iz algi. Na temelju laboratorijskih ispitivanja je dokazano da alge mogu proizvesti i do trideset puta više energije po hektaru zemljišta od žitarica (1 ha kukuruza daje oko 2.500 litara etanola godišnje, 1 ha soje oko 560 litara biodizela, a svaki hektar algi- u teoriji, može dati više od 45.000 litara biogoriva godišnje). Ne zaboravimo, žitarice jednom godišnje rađaju, a alge se mogu vaditi svaki dan. Najviše na svetu ovog biogoriva proizvode SAD i Brazil. Evropa više proizvodi biodizel.
Biodizel
Najveći deo u strukturi proizvodnje biodizela čini uljana repica s 97,2% dok otpadno jestivo ulje čini samo 2,8%. Uljana repica se najčešće uzgaja kao uljarica. Može se koristiti i u proizvodnju stočne hrane i kao medonosna biljka.
Ona se u Evropi sadi na poljoprivrednim površinama u rotaciji s ostalim kulturama, što povećava kvalitet tla. Troškovi mehanizacije se mogu znatno reducirati korištenjem „vlastitog“ biodizela.
Procenjuje se da količina biodizela dobijena od 1 ha uljane repice opsluži gorivom mašine za obradu 12-15 ha drugih ratarskih useva. Za proizvodnju biodizela se uljana repica pokazala boljom od soje zbog većeg energetskog potencijala. Realizacija projekta proizvodnje biodizela iz uljane repice moguć je kroz nekoliko modela, kroz industrijski, agrarni i kupoprodajni model.
Sirovine za proizvodnju biodizela:
• ulje od repice (zbog svojih karakteristika vrlo pogodna sirovina za proizvodnju biodizela). Iz jedne tone ili 100 litara ulja repice dobije se praktično jednako toliko biodizela
- otpadno jestivo ulje (nije tako skupo i istovremeno rešava problem otpada)
• suncokretovo ulje (druga po redu sirovina u Evropi, posebno u Italiji, Turskoj, Grčkoj. Potrebni su mu aditivi zbog prevelikog jodnog broja i male oksidacijske stabilnosti)
• sojino ulje, palmino ulje (glavna sirovina u južnoj Aziji, nedostatak je visok procenat slobodnih masnih kiselina i loša temperaturna svojstva proizvedenog biodizela) - životinjske masti i ulja (salo, loj i riblje ulje su nusproizvodi prehrambene i prerađivačke industrije)
- alkohol (etanol je manje otrovan od metanola i povoljnije utiče na okolinu).
Za proizvodnju bioetanola je po energetskom potencijalu šećerna repa bolja od kukuruza, ali se kukuruz češće koristi.
Biogas
Prednost proizvodnje biogasa je što se za njegovu proizvodnju koristi stajsko đubrivo, što je dobra poljoprivredna praksa. Tako poljoprivrednici dobiju dodatnu ulogu u društvu – kao proizvođači energije i obrađivači otpada. Osim iz stajskog đubriva različitih životinja, biogas se dobija i kombinacijom ratarskih kultura i stajskog đubriva, ali i iz nekih vrsta otpada:
• klaonički otpad: 5 MWh (megavat sati) godišnje po toni
• iz ostataka drvne industrije: 4,74 MWh (megavat sati) godišnje po toni
• iz komunalnog otpada: 0,68 MWh (megavat sati) godišnje po toni
Korišćenjem električne energije iz obnovljivih izvora poštuju se ekološki standardi Evropske unije, ostvaruje se povećanje prihoda na lokalnom nivou, a gazdinstva dobijaju energetsku nezavisnost.
Eto dobrog načina kako unaprediti poslovanje na malim i velikim farmama.
Napisala Valentina Branković